Godinama je smanjenje otpada od hrane u Evropskoj uniji bilo stvar strategija i preporuka. To se promenilo: revizijom Okvirne direktive o otpadu (Direktiva (EU) 2025/1892) države članice dobile su pravno obavezujuće ciljeve sa rokom.
Brojke
Do 31. decembra 2030. svaka država članica mora smanjiti otpad od hrane za 30 % po stanovniku u maloprodaji, ugostiteljstvu, uslugama ishrane i domaćinstvima, te za 10 % u prerađivačkoj i proizvodnoj industriji — u odnosu na referentni period. Time se EU uskladila sa globalnim ciljem održivog razvoja 12.3 Agende 2030.
Kontekst: u Evropskoj uniji godišnje nastane oko 59 miliona tona otpada od hrane, sa procenjenom tržišnom vrednošću od približno 132 milijarde evra. Značajan deo nastaje upravo u ugostiteljstvu i uslugama ishrane — sektorima na koje se obavezujući cilj od 30 % direktno odnosi.
Šta sledi za profesionalne kuhinje
Obaveza je formalno na državama, ali države je ne mogu ispuniti bez sektora u kojima otpad nastaje. Realno je očekivati tri stvari: preciznije praćenje količina (jer se smanjenje ne može dokazati bez merenja), izveštajne obaveze koje se spuštaju na veće subjekte kroz ESG okvire poput CSRD-a, i rastući pritisak javne nabavke na dokumentovane ishode umesto deklarativnih tvrdnji.
Za kuhinju to znači da pitanje više nije „da li će se otpad od hrane morati meriti i smanjivati“, već „čime“. Griffon pristup je obrada na mestu nastanka: ostaci se kontinuirano razgrađuju aerobnom digestijom, a ugrađene vage daju primarne podatke o masi — istu vrstu podataka koju izveštajni okviri traže.
Izvori: Direktiva (EU) 2025/1892 o izmeni Okvirne direktive o otpadu; Eurostat, statistika otpada od hrane; UN Agenda 2030, cilj 12.3.